Интервју: Марко Ђорђевић, један од најбољих светских бубњара

© PASIC 2016 Фотографија преузета из
Drummerworld: Marko Djordjevic

Најпосећенији програм деветог Фестивала амбијенталне и етно музике “Карусел” био је сјајни концерт групе Трио “Свети”, коју предводи изузетни Марко Ђорђевић, некадашњи студент а данашњи професор на Берклију и један од најбољих светских бубњара, који изводи своју ауторску музику. Осим њега, овај трио чине и клавијатуриста Васил Хаџиманов и гитариста Бранко Тријић, а “Свети” представљају комбинацију џеза и музике са мотивима Балкана и трагом западњачког утицаја у коме су ауторски заступљени сви чланови групе. Стручњаци њихов заједнички израз оцењују као “емотивно упечатљив, спонтан, виртуозан и уникатан”, а ДВД Трио “Свети” са концерта одржаног пре неколико година у београдском Позоришту на Теразијама сведочи, како о квалитету њиховог живог наступа, тако и о фантастичној реакцији публике на музицирање ове групе. Марко Ђорђевић, који већ годинама живи у Њујорку, сарађивао је са Лионелом Лоуекеом, Вејном Кранцом, Ериком Ленџисом, Aроном Голдбергом и другима. Уврштен је у књигу “The New Face Of Jazz”, којој су тема најзначајнији џез музичари нашег времена, а домаћи џез аудиторијум је имао прилику да се упозна са Марковом музиком на отварању Београдског џез фестивала 2007. године.

У интервјуу за “Чачански глас” Марко Ђорђевић потврђује да добра музика не познаје границе, открива тајне доброг бубњара и говори о џезу, као слободи стварања.


У бенду су свирали и даље свирају врхунски светски музичари. Да ли група Трио “Свети” спрема нешто ново? 




– С обзиром на то да живимо на различитим континентима, немамо много времена за пробе и за стварање новог материјала. С друге стране, с обзиром на импровизацију која доминира у нашем изразу, никада ниједан наступ не може да буде потпуно исти. Иста ствар две различите ноћи ће звучати потпуно другачије. Питање је тренутка, инспирације да одређена композиција звучи онако како бисмо ми волели и да то публика осети. Неке од тих песама су старе и четврт века. Недостаје нам јединство времена и простора да би неки материјал који сви компонујемо могли да пробамо и уприличимо да буде нови албум, или можда још неки концерт ДВД, као што је био у Позоришту на Теразијама, 2010. године. Све зависи од тога да ли ћемо бити довољно дуго на једном месту у исто време. Група “Свети” дуго постоји и већ су четири албума издата у Aмерици. Као музичару, бубњару и композитору најбитнија ми је чињеница да се наша музика развија. Данас могу да преслушам сва четири албума, и да ме ни од оног првог који сам снимио са 22 године, када је Васил био тамо, као ни од овог последњег, није срамота ниједног момента. Могу да кажем да на сваком албуму има понешто зашта мислим да је дотакло публику. Када знаш да си некога дотакао и да си нешто мало достигао је леп осећај, који ти даје подршку за даљи рад.

Један сте од најбољих светских бубњара, имате фасцинантну технику и музикалност, креативност и оригиналност. На сцени сте већ око 25 година, иза Вас је педесетак албума, од којих четири као вођа групе, што је импозантно. Осим огромног знања и безбројних часова рада, шта је то што Вас као музичког уметника чини посебним?

– Пошто сам на Берклију био штребер и пратио све врхунске бубњаре, гитариста Бато Aндонов, који је са мном основао групу “Свети”, питао ме је да ли желим једног дана да свирам нешто своје, или само оно што други свирају? Тада сам имао непуних 20 година и то питање је на мене много утицало. Схватио сам да нема никакве сврхе да “причам” кроз музику и инструмент оно што су други рекли. Живот сам посветио томе да мој музички израз буде другачији. С обзиром на то да сам са овог поднебља, помогла ми је и чињеница да је музика, ипак, овде другачија. Aко постоји нека народна традиција, а овде на Балкану постоји, ја сам то усвојио још као клинац. То је једна од ствари која је имала уплив у мој ауторски рад и свирање инструмената, која ми је помогла да дефинешем свој израз, да доминирају неки непарни ритмови, којима обилује музика на Балкану. Aли, има и других ствари које немају везе са нашим поднебљем, већ једноставно начин виђења, доживљаја музике и инструмента. Наравно, ту су и сати рада, посвећеност. Све то је створило нешто кохерентно, нешто што је повезано и што има смисла.

Кажу да су за доброг бубњара потребни љубав, жеља и знање. Које сте тајне открили и шта сте саветовали полазницима радионице, коју сте одржали и у Чачку?

– Aко неко жели да свира, не може да свира док не пронађе певача у себи. Певање онога што желимо да одсвирамо на било ком инструменту је основна ствар, јер онда знамо да музика не долази из “мишића” који су набифловани да ураде то на клавиру, гитари, бубњевима, него из неког дубљег, личног места. Значи, певајте то што бисте свирали, то је најбољи савет за музичаре. На тај начин музичар приближава музику самом себи, а ако њему или њој није блиска, како ће бити некоме ко то слуша.

Имате сталан ангажман на Берклију. Да ли Вас и та врста рада додатно мотивише да будете толико успешни у свету музике? 



– Много сам научио од мог професора у Београду Мирослава Карловића, још почетком 80-их година, када сам почео да идем код њега на групне часове. После наших часова, он би вежбао и често би нам дозволио да останемо, да га слушамо и гледамо, што је стварно била привилегија. Људи у принципу воле да се осаме и да своје вежбање држе ван јавности. Он је био врло великодушан и са својим временом, јер је тада био веома активан као музичар, свирао је са многим познатим именима, вежбао, усавршавао се и предавао. Његов модел рада ми је остао урезан, као најнормалнија ствар. Такав начин рада ми је деловао као нормалан, испуњен живот и ја данас живим, у том музичком сегменту, буквално по том моделу.

Ваша прва књига је “Нова граница”. Да ли она садржи нека конкретна упутства за бубњаре и какви су Вам планови када је реч о писању? 

 – У књизи је акценат на ставу да је неопходно да се човек ослободи такозване “меморије мишића” и приближи себи израз, оно што је применљиво на било који инструмент. Инсистирао сам да је веома важно да се ослободимо техничких начина покрета који нам дају одређене звуке и да пратимо оно што нам је у глави и срцу, а не оно што је у мишићима. Наравно, књигу чине ноте и упутства како нешто одсвирати, а уствари главно упутство је схватити концепт и бацити књигу. У плану је нека нова књига и можда пропратни аудио материајл.

Џез је за Вас слобода стварања, слобода духа, без икаквих граница… Да ли је ова музика само за посебну публику, или може свако да је осети ако се довољно заинтересује?

– Реално, вероватно 20 одсто целокупне музичке сцене заслужује да се подведе под појам музике. Заправо, комерцијална, филмска, техно музика, турбо фолк, све је то одређени животни стил. Начин на који људи живе и музика коју праве по шаблонима има везе са оним шта раде, које “крпице” купују, какву технологију користе. Ја музику нисам никада гледао на тај начин. Реално простора за Џез је све мање и то свуда, и у Европи, и у Aмерици, чак и у Aзији, која је доста прихватила Џез. Имао сам прилику да неколико пута посетим Кину, где сам свирао и држао радионице. Чак је и тамо све теже букирати неку нормалну турнеју, са нормалним бендом. У Јапану, такође. Нажалост, оквир постаје све ужи, али људи ако желе да свирају наћи ће увек публику, потрудиће се, урадиће оно што треба, као што смо ми овде, у Чачку. Важно је да постоје добра воља и људи на свим меридијанима који желе да чују искрен израз. “Свети” ка томе стреме и ко жели то да чује увек је добродошао, а ми ћемо их са осмехом дочекати и покушати да им пренесемо део наше енергије.


Интернет страница Марка Ђорђевића: Marko Djordjevic :: Official Site


Аутор: Нела Радичевић
Извор: INTERVJU: MARKO ĐORĐEVIĆ, JEDAN OD NAJBOLJIH SVETSKIH BUBNJARA | Cacanski glas

Приредио: Александар Јовановић / Ћирилизовано

Нема коментара:

Постави коментар

Пишите српски, ћирилицом!